“Te, ratne godine, ne ponovile se. Bile su najgore što čovjek može da doživi, ali isto tako uvidiš i ko ti je prijatelj”, prisjeća se dedo Sulejman iz Novog Grada, nekadašnjeg Bosanskog Novog.
“Bilo je to zlo doba za vrijeme rata. Ne ponovilo se nikad. Vazda smo živjeli s komšijama Srbima. Od pamtivijeka se ovdje zajednički slavili Bajrami, Vaskrsi, slave, Božići… Jedne prilike smo dobili dojavu da moramo ići iz sela. Vele, Srbi nam dolaze sa istočne strane, probijaju, valjalo bi bježati. Mislim se sad, pa evo mi Srba, par stotina metara, komšije. Nisu nas dirali a ni mi njih. Istina, s početka, kad je počeo rat, mi smo smanjili kontakt, ali niti smo mi njih provocirali a niti oni nas. Pozdravljali smo se s vremena na vrijeme, sretali na njivi jer graničimo s međom. Na tih, pomenutih par stotina metara, živio je komšija Milorad sa svoja tri sina. Umro je prije par godina. Ne mogu da kažem da me isprva nije bio strah zaspati, jer u kući živimo žena i ja sami. Djeca su nam još davnih dana, prije rata, otišli u inostranstvo. I oni su nam govorili da idemo s njima, ali nismo htjeli. Rekao sam da ćemo ostati i šta god da bude s nas. Nismo nikome ništa krivi i ako je suđeno da poginemo, neka i bude tako. Vremenom strah jednostavno nestane i rat postane “normalno” stanje u svijesti čovjeka. Ipak, ne lezi vraže. Da se vratim na priču s početka. Dolazi mi jedne noći amidžić Safet i veli da bježimo žena i ja ako kontamo izvući živu glavu. Iako smo oboje bili odlučni da ostanemo, veli žena da ipak bježimo. Šta ću, nisam imao nekog izbora. Safet odlučan da bježimo na slobodnu teritoriju a meni ostaje kuća, stoka, imanje… U jednom trenutku Safet, pomalo i drsko dreknu na mene “Je l’ tebi bitnija stoka i kuća ili tvoj život i tvoje žene?” Mislim se, ma u pravu je. Pokupili smo nešto stvari, najosnovnije i bježi. Hladno vrijeme, zima hladnija nego ikad. Nešto poslije ponoći sam nahranio i napojio goveda i ovce. Ostavljam kuću na milost i nemilost, sjedamo na konje i kroz smetove pravac na slobodnu teritoriju. Zima hladna i sve puca od hladnoće a meni puca srce dok čujem kako ovce bleje a krave riču. Kao da znaju da odlazim s neznanjem hoću li se ikad više vratiti. Mada, u podsvijesti sam znao da se vraćam ubrzo, samo nisam o tome konkretnije razmišljao i sam sam sebe ubjeđivao da je ovo što radim ispravno.
Došli smo do slobodne teritorije pod kontrolom naše armije a tamo ljudi odsvakle, najviše iz Krajine. Mi onako promrzli, nikakvi, čekamo šta ćemo, kud ćemo, Crveni krst nikad da dođe s osnovnim potrepštinama. Gledam sve ono a u meni kuva. Hoću crknem od muke. Ne mogu ja ovo više… Ja se ovdje guram, ne znam kakva me sudbina čeka a ostavih svoju đedovinu, svoje imanje. Prošlo je par dana. Mi i dalje u neizvijesnosti. Više ne mogu da spavam, nervozno drmam nogama, pucam prste svakih 10 minuta od nervoze. Zajebi! Ne mogu da izdržim u ovim uslovima a kuća mi sama. Budim ženu koja je već zaspala jer želim kući. Rekao sam joj da ja idem nazad kući a ona neka ostane. Ona se skamenila kad sam to rekao. “Ženo, ako ne odem, umrijeću. Ako već moram da umrem ili poginem, poginuću na svome. Ti ostani ovdje na sigurnom pa ako se opet sastanemo i ako oboje preživimo rat, nastavljamo život tamo gdje smo prekinuli”. Uvidjevši moju odlučnost, nije imala izbora. Izljubili smo se. Izgrlili i ustao sam da idem. Pitala me je kako ću proći pored vojske kada nikome ne daju da izađe, rekao sam da ne brine. Utoplio sam se, ponio nešto hrane a vodu nisam nosio, kad ožednim istopiću snijega. Prilazim do jednog vojnika i kažem mu da trebam do wc-a, na šta mi je potvrdno klimnuo glavom, te sam se zaputio kući. Mrak, ne vidi me niko. Mada, da sam mu rekao gdje idem, vjerovatno bi rekao da sam lud. Satima sam pješačio, da bih na kraju, u večernje sate narednog dana, stigao do svoje kuće. Prilazim kući i imam šta vidjeti. Oko kuće postavljena traka s natipisom PAZI MINE. Puši se iz dimnjaka kuće, vidim ima i svjetla (lampa ili svijeća). Vidim ja neko mi je već kuću, po svemu sudeći, porobio. Pa ništa. Idem ka kući kao da je normalno stanje. Prvo što mi je bilo čudno, čujem marvu u štali. Vidim i ovce. Izgleda ništa nije zaklano. Dolazim pred vrata a neka jeza počinje da me hvata. Kucam na vrata svoje kuće. Čujem neko dubokim, vojničkim koracima ide ka vratima. Definitivno je neko u čizmama. Otvara vrata kad ono – Miloradov srednji sin Žiko, s puškom i u uniformi srpske vojske. Pogleda u mene (po reakciji sam skontao da je nekog drugog očekivao, vjerovatno Milorada) i istog trenutka spusti pušku. Pitam ja šta se dešava i onda objasni situaciju. Milorad ga prvo poslao da vidi kako smo žena i ja. Vidio da nas nema, pa je opet došao naredni dan i naredni dan nas nije bilo. Potom je došao i Milorad, uvjerio se da nas nema i pošto je vidio da nismo tu, ne vidi tragove da smo ubijeni, pretpostavio je da smo izbjegli i poslao sina Žiku da nam čuva kuću i stoku, u slučaju da ko dođe da ne bi porobio kuću i pobio stoku. Žiko i Milorad su mi tih par dana čuvali kuću i imanje i prema Miloradovim riječima, ostao bi tu Žiko i ostali sinovi sve do kraja rata, sve dok se ne bismo pojavili žena, ja ili neko od naše djece. Popričali smo kratko ali zbog radoznalosti a i brige sam otišao da prebrojim stoku, išao je i Žiko sa mnom. Stvarno, sve ovce i sve krave na broju. Velim ja htio bih da vidim Milorada, Žiko odmah reče da može i krenuli smo odmah tamo kod njega. Dolazim ja, vidi Milorad Žiku i mene i sav onako u čudu mi prilazi i sa prijatnim izrazom lica mi reče “pa kako si, ljudstvo?” “E, evo me, dobri moj doste.” Sjeli smo kod njega, ispričali se, objasnih mu sve kako je bilo i šta se izdešavalo. Milorad mi je dao sve garancije, rekao da me ne smije niko dirati i da on za mene garantuje. To mi je ulilo nadu i povjerenje. Nije dugo prošlo, preko Crvenog krsta mi se vratila i žena i stvarno, proveli smo ostatak rata da nas niko ni pipuno nije. I dan danas tu živimo. Nažalost, Milorad nije više među živima, umro je prije par godina. Bio je na strani pravde, ljudstva. I dan danas smo dobri s tom familijom. Nikada mu to nisam i neću zaboraviti. Komšije Srbi su mi sačuvali imetak. Jedan mu je sin poginuo u ratu, žao mi ga je, ali sudbina kleta ne bira. Hvala, doste!”
Leave a Reply