Na sahrani muža, žena je sedela pored kovčega, sva u crnini. Kada je ceremonija oproštaja bila završena i kada su počeli da zatvaraju poklopac kovčega, žena je ustala i rekla:

Živeo je jednom čovek koji je ceo život radio, a novac štedeo.

Nije mu bilo ravnog u škrtosti. Voleo je novac više od svega na svetu, i pred smrt je rekao svojoj ženi: „Kada umrem, hoću da sav moj novac staviš u sanduk zajedno sa mnom. Hoću da ga ponesem na onaj svet“.

Ponavljao je to stalno, dok nije dobio obećanje od žene da će to učiniti.

Došao je taj dan, i on je umro. Na sahrani, čovek je ležao u sanduku, žena je, u crnini, sedela pored, a pored nje je sedela njena najbolja prijateljica.

Kada je oproštajna ceremonija bila završena, i kada su počeli zatvarati poklopac sanduka, žena je ustala i rekla: „Samo momenat!“

U rukama je držala kutiju od cipela. Prišla je i stavila kutiju u sanduk. Zatim su kovčeg zatvorili i spustili u zemlju.

„Nadam se da nisi poludela i nisi stavila sav novac sa tom starom škrticom?“ – upitala ju je drugarica.

Žena je odgovorila: „Da, stavila sam novac tamo, kako sam i obećala. Pravedna sam hrišćanka i ne mogu lagati. Obećala sam da ću staviti novac zajedno sa njim u sanduk“

„Želis da kažeš, da si sve, do poslednje pare, poslala u grob?“ – iznenadila se prijateljica.

„Naravno“, – odgovorila je udovica – Uzela sam sav njegov novac, stavila ga na svoj račun, a njemu sam ispisala ček na pun iznos, pa neka ga gore unovči kad stigne“.