Vozdrica, raja. Javljam vam se iz bosanske prijestonice i želim i ja da vam napišem svoju priču koja će, nadam se, biti zanimljiva za vaše pratioce. Nakon provedenog dana u Beogradu i druženja s tamošnjim prijateljima, vrijeme je bilo da se krene u Sarajevo. Supruga i ja smo zaista proveli jako lijep nedjeljni dan, nudili su nam da prenoćimo ali nismo htjeli da ostajemo jer smo sutradan imali obaveze. Ponedjeljak, dabome. I tako mi krenuli, kiša neka padala, opuštena muzika NAXI radija u autu, ma sve top. Kad hop, zaustavi nas policija. Kontam na sekund otkud oni kad je kiša, ali nije bilo vremena za mnogo kontanja nego ispoštuj čojka i to je to. Naravno, standardna priča, traži vozačku i saobraćajnu, ja ljubazno dam traženo. Uzeo je i krenuo da obilazi auto. Provjerava mi signalizaciju, pita imam li prvu pomoć.
Policajac: “Ne radi vam zadnja leva pozicija i desno prednje svetlo.”
Ja: “Joj, jaro, stvarno nisam vidio, malo sam u žurbi ovih dana pa nisam obraćao pažnju…”
Policajac: “U redu, u redu. Vidim da si iz Sarajeva, piše u dokumentima a imaš i nalepnicu pozadi. Šta ima novo tamo?”
Ja: “Sarajevo se vazda gradi. Nikad nije dosadno, stalno neka zbivanja, treba doći, vidjeti ga, doživjeti, nemojte se ustručavati da dođete.”
Policajac (vidno emotivan): “Znam (dubok uzdah). Rođen sam tamo. Moje najlepše uspomene su ostale na Koševu. Kao dete sam došao u Beograd s porodicom. Odveo nas nesretni rat. Dana nema kada ne pomislim na moj grad. Beograd mi je dao sve ali Sarajevo nikad nisam izbrisao iz srca. (Vraća dokumenta). Srećan put i zameni negde usput svetla, ja ti neću ništa pisati ali za kolege ne smem da garantujem.”
Ja: “Dobro, zemljak. Hvala onda. Živio!”
Policajac: “Pozdrav.” (Maše rukom).
Leave a Reply