Sirota majka: “Sećam se, sredila sam moju Anđelinu kao malu pčelicu” Niko nije ni slutio da se lepa trogodišnja devojčica sa doteranom frizuricom, presrećna što ide na svoju prvu “zabavu”, nikada neće vratiti majci u naručje i to iz komšijskog dvorišta, kapija do kapije, sa rođendana komšinicine jednogodišnje ćerke. Ali upravo se tako dogodilo pre šest godina kada je vest koja je Srbijom pukla kao bomba u crno zavila zaječarsko selo Vratarnica u kojem se takav zločin dotad nije dogodio. Kao ni pokojnu Tijanu Jurić, Srbija nije zaboravila ni malu Anđu, trogodišnju Anđelinu, devojčicu anđeoski plave kosice i prelepog osmeha. Nema reči koje bi mogle da opišu sudbinu koja ju je zadesila i pakao koji je preživela u poslednjim trenucima. Gnusno i monstruozno, blage su reči za to. Njena majka i danas je neutešna, a da je živa njena mala Anđa sad bi bila školarac. Ode na groblje sama, zapali joj sveću a da zlo bude još veće iz tog istog dvorišta, iz kog je potekao ubica njenog deteta, svakog leta u isti dan čuju se muzika i veselje, rođendansko slavlje poput onog s kog se njena mala Anđa nikada nije vratila kući. Upravo na prvu godišnjicu smrti unučice njena baka se tada, pre pet godina prisetila njenih reči… – Rekla mi je, kao da je predosetila: “Bako, plakaćeš zbog mene, neće me više biti” – sa suzama u očima tada je ispričala svoju priču Dušanka Stefanović, baka svirepo ubijene i silovane, trogodišnje Anđeline. A onaj koji je to uradio i za šta je osuđen na 40 godina robije jeste Vladica Rajković. Baka Dušanka i deka Živojin tada su pre pet godina pričali ovako: – To je bilo živahno dete. Volela je ljude. Svima je verovala. Spavala je sa mnom u krevetu, skoro svaku noć. Ne možete shvatiti koliki gubitak smo preživeli. Ili nismo ni preživeli. Zapravo, nikada nećemo moći da prežalimo to što se desilo…. Svakog dana mislim na nju. Sanjam je. Molim se da je srećna s anđelima. Drugačije ne mogu da preživim – skrhanim glasom objašnjava deka Živojin. – Moja unuka mi je davala snagu da živim. Deca su najveće blago. Zamislite da vam neko to oduzme. Šta da radite? Čemu da se nadate? Za šta da živite, ljudi? Suze su joj tada lile niz obraze dok se sećala kobnog dana. – Sve je počelo normalno. Kao i svakog dana. Probudila sam se. Zajedno smo bile. Uveče ju je komšinica pozvala na dečiji rođendan. Ni slutila nisam da je nikad više neću videti. Dok se okreneš, deteta nema. – Bilo je oko 9 uveče, kada sam zvala da proverim da li je sve u redu. ” Gde je Anđa?”, pitala sam. “Sa Vladicom je!”. Proklet da je, šta mu je moje dete skrivilo, pomislila sam. Ali, opet sam se nadala da nije ništa. Da se druže. Da je normalan. Kako sam samo pogrešila. – Nikada sebi neću oprostiti što sam je pustila na rođendan. Nikada! A, mislila sam da ništa ne može poći naopako… – pričala je Dušanka kroz jecaj a onda izgovorila nešto što ostaje urezano u pamćenje – neverovatnu, gotovo nemoguću stvar.
Leave a Reply