Bosanac prodao stan pa se javio novim vlasnicima posle 30 godina sa velikom molbom: “Tu je moja majka pila jutarnju kafu”

Nikad nije lako kada se ode iz kuće u kojoj ste se rodili i odrastali, čak iako je to bilo zbog nečeg pozitivnog i boljeg. Neke uspomene su jače od drugih i tome najbolje svedoči ono što je uradio jedan Sarajlija.

Na društvenoj mreži X priča jedne Sarajke postala je brzo viralna nakon što su ljudi pročitali njenu dirljivu objavu o čoveku od kog je njena porodica davnih devedesetih kupila stan.

Posle skoro 30 godina on im se javio, samo sa jednom molbom:

“Osoba od koje sam kupila stan je neko ko je 90-ih napustio Sarajevo. U stanu je živeo njegov tata, a mamu je izgubio kao dečak. U međuvremenu je izgubio i tatu i stan je prodao njegov advokat. Uglavnom, nakon svih ovih godina je opet posetio Sarajevo, i zamolio je mog brata da poseti stan u kome je odrastao. Odavno nisam prisustvovala emotivnijem trenutku. Pokazao mi je gde je njegova majka pila prvu jutarnju kafu, gde se on igrao, gde je bio sto za kojim su ručali. Iako je ovaj čovek otišao iz Sarajeva zbog škole, ali se zbog rata više nikad nije vratio, tužno je to kako ljudi koji na bilo koji način povezani sa ovim prostorom ovde ostave i deo srca i ponesu najdublje traume“, stoji u njenoj objavi.

U jednom od komentara stoji:

“Ima nešto što uvek ostane u nama i neka sećanja nikada ne izblede. Pogotovo sećanja iz našeg djetinjstva. Svaka vam čast što ste čoveku omogućili da i ta sećanja opet doživi”

Autorka tvita je na to odgovrila:

“Kako ne bih, kao što ja imam emocije koje me vežu za prostor u kome sam odrasla tako i on ima emocije vezane za taj prostor. Gomila je ljudi kojim su kuće porušene i spaljene pa i da žele nemaju mogućnost otići tamo, sesti, popiti kafu, prisetiti se detinjstva”.

I drugi su se prisetili koliko im nedostaje dom iz detinjstva. Neki su ga izgubili zbog ratova, neki ne.

“Plačem i sećam se Takovske 56, gde smo živeli”, piše jedna žena. Druga dodaje: “Ja sam pre desetak godina posetila Knin prvi put nakon rata. Sedela sa u kafiću ispod stana u kome sam živela i samo gledala u prozore. Iako nisam otišla kao izbeglica, i ne nosim takve traume, svejedno ne znam da li bih mogla tu ponovo da uđem”.